Nedeljni buvljak u Parizu: Piksle, muštikle i tabakere à la française

Nedelja ujutru. Svanulo je tek u 7.45h. U Parizu je najlepše ovako rano, kad pogledate kroz prozor i nema nikog, samo oker žute nijanse po nebu i prvo jutarnje svetlo iznad pospanih mansardi. Za ovo doba dana, uvek je izazov: da li produžiti još malo u krevetu ili hitno ustati i otići na nedeljni buvljak gde najbolje komade nalazite samo tada.

U 14. arondismanu u Parizu nalazi se Les Puces de Vanves , poznato mesto za ljubitelje antik-detalja i raznih uspomena iz prošlosti. Svi pomalo volimo da tražimo nešto što možda i ne postoji, a opet deluje kao da je tu negde, u gomili.

Pre nego postanete ljubitelji buvljaka (po celom svetu) …

buvljak u parizu

buvljak u parizu

U početku se osećate izgubljeno, ne znate tačno šta tražite i da li uopšte nešto tražite u tom vrtlogu sadržaja iz raznih epoha.

Onda počnu da se pale lampice. Prepoznajete detalje iz bakinog ormara, mamine narukvice, tatine omiljene lampe iz bauhaus perioda.

Onda se nekako umorite od svega, pa počnete da zagledate ljude oko sebe.

buvljak u parizu

Ovde zaista ima mnogo više lokalaca nego turista. Mirno je, koraci su spori u dugačkoj ulici prepunoj tezgi. Razmišljam koliko je korisno obilaziti buvljake u svim gradovima gde putujem, i kako možda nikada ne bih saznala o nekim detaljima iz prošlosti Pariza da nisam redovno išla na buvljake. Tu mi je na primer jedna starija gospođa koja prodaje dizajniranu bižuteriju iz 70-tih ispričala kako je jednom svratila Izabel Iper i ponudila joj da se trampe za neke minđuše. Skinula je bisernu ogrlicu i dala joj. Uvek sam zamišljala da je Izabel neprijatna i da nikada ne bi išla na buvljak među (obične) ljude. Ali eto.

Mala crna vintage haljina iz „Apartmana”

buvljak u parizu

Kao i u priči o starim satovima , predmeti nikada nisu samo deo mrtve prirode na nečijoj slici. Najlepši deo priče o buvljacima je upravo kontakt sa ljudima koji mogu da vam ispričaju o poreklu predmeta koji vas privuku. I tu obično i kreće priča. Ako čujete da je haljinu nosila Monika Beluči u filmu „Apartman” (kao što se meni jednom desilo, u Beogradu, u maloj vintage radnji na Vračaru gde je gazdarica sarađivala sa kostimografima iz Pariza), teško da možete da je ne kupite.

I onda je čuvate u ormaru za neku vašu filmsku priču koju ćete pričati jednog dana (ili izmisliti makar).

Ponekad pratim zanimljive ljude i gledam šta je njima interesantno. Kako se cenjkaju, isprobavaju, uzimaju, probaju pa vraćaju na policu predmete. Na kraju pristaju na cenu i odlaze sa malim zadovoljstvom u džepu.

Piksle, muštikle i tabakere à la Française

Ovakvi predmeti imaju ko zna koliko života. Ipak ovde sve podseća na Pariz iz starih filmova, tu su stari časopisi, fotografije, ploče. Primetila sam i mnogo više tabakera i piksli nego u Londonu na primer. Ah, a tek rukavice, satenske, kožne ili heklane. I onda složim u glavi ceo kadar, gde glavni lik nosi šešir od kamilje dlake, rukavice od sivog satena i dugačku muštiklu.

Ona verovatno stoji na ulici, ispred Opere, čeka nekog i iz tašnice vadi pozlaćenu futrolu u kojoj stoji Guerlain karmin s mirisom maminog poljupca.

Da ne zaboravim na porcelan i kristal. Treba naučiti imena proizvodjaca iz 60-tih i razumeti zašto vam traže 50 eura za jednu malu čašu za vino, kad je na nekoj drugoj tezgi 6 šarenih čašica za rakiju 20 eura. Učimo i pamtimo ili pitamo ChatGPT na licu mesta.

Ja sam pronašla jedan mali zlatni privezak koji se otvara i u koji (možda) može da stane fotografija. Ne znam šta ću da radim s njim. Možda ću ga jednog dana i nositi. Do tada, stajaće mi u kutiji i zamišljaću gde je sve bio i čije tajne je čuvao, ovaj moj mali pronalazak sa pariskog buvljaka.

Više tekstova autorke Nataše Nikodijević Savin pročitajte OVDE, kao i na njenom blogu My Journey .

Fotografije: Emilija Stanišić